U Beograd se ne vraćaš. U njega se ponovo uključiš, kao u struju koju si na kratko isključio da proveriš da li može bez nje.
Povratak počinje još na putu. Kolona se zgušnjava, nervoza raste, signal na telefonu jača. Kao da grad već zove, iako nisi stigao. Prvi znak nije tabla sa imenom grada, nego tempo. Sve ide brže, čak i kada stoji.
Ulazak je poznat. Nema iznenađenja. Rupa na istom mestu, radovi koji traju kao uspomena, znakovi koji objašnjavaju nešto što niko ne čita. Grad te dočeka bez ceremonije, kao da nikada nisi ni odlazio.
Prvi semafor je lekcija. Zeleno traje kratko, crveno duže nego što ima smisla. Iza tebe neko trubi, ispred tebe neko okleva. Sve je isto, samo si ti na trenutak zaboravio ritam.
Parkiraš gde možeš, ne gde treba. To je prva adaptacija. Druga je da prihvatiš da nemaš vremena, iako si upravo došao sa mesta gde si ga imao. Beograd ne priznaje zalihe.
Ulice su pune ljudi koji su se, kao i ti, vratili. Svi nose po malo drugog vazduha, ali ga brzo izgube. Grad ima svoju klimu, unutrašnju. Ne meri se u stepenima, nego u strpljenju.
Kafići rade kao da nikada nisu stali. Konobari pamte lica, ne pamte pauze. Naručiš isto, kao da potvrđuješ da si se vratio. Grad voli kontinuitet, čak i kada ga nema.
Institucije, naravno, nisu primetile tvoj odlazak. Ni povratak. One funkcionišu po svom kalendaru, koji retko ima veze sa stvarnim vremenom. To je utešno: ništa nisi propustio.
Ironija je u tome što povratak u Beograd uvek izgleda kao nastavak. Kao da si samo pauzirao scenu koja te je čekala tačno tamo gde si je ostavio.
I tako se vratiš. Ne zato što moraš, nego zato što znaš da će sve ostati isto – i da će te to, na neki način, smiriti.
U Beogradu se ne vraćaš kući.
Vraćaš se navici.
Aleksandar od Beograda
